I Campani Immortali

NA PUTU ZA NAGYATÁD

Evo praštam ti... Sve ti praštam, pa nastavi dalje, slobodan od greha.

Praznu ulicu, korak bez zagrljaja
koji ponovo učim da hodam,
odsečena od jave.

Oprostiću!

Da – izrečeno njoj.
Meni – da nisi onaj pravi
i da je lakše voleti izdaleka.
Da teško je voleti onu koja čeka
samoće isplovljene u barkama od bola.

Svaki tvoj poljubac
umesto plesa na modrim obalama,

Praštam…

Tkala sam uspomene suzama
opraštajući odlaske
ali ne i obećanje da ćeš se vratiti.

Svako pismo – jedna laž više.
Podgrejana nada
u koloritu rustičnih izdaja

–      oživljava.

A ti si…

Bio sve što nisi
u trenutku zaposednut.

Oprostiću ti slabost,
posthumne hvalospeve
lažnim očevima.

A ja nisam zaboravila:

Tvoj greh i zabludu.
Život u kojem si odabrao
tamu pod senkom.
Zarobljene okolnosti
i poslednju partiju karata
u prljavom kupeu...

Na putu za Nagyatád.

Neću ti oprostiti mnogo toga.
Ostaću dužna tebi sve ono što mi nisi vratio.

Dozvoliću sebi te oči
što kristalom modrim sjaje
i ime njegovo milo što razdanjuje
rasterujući sivilo moje jave.

Pa onda idi, putuj!

Zabludama svojima se vrati ali se ne vraćaj nikad više...

Ne vraćaj se u Nagyatád...

BELA TUGA

Posvećeno Paunu Petronijeviću

Okreću se stranice tvoje sveske

pod vetrom dok plamen sveće

u noći tinja.
Belinom ispisane još uvek
čuvaju dah i miris kože
svežeg losiona s tvog lepog lica.

Osećam kako te napušta snaga
što se oko podne gasi
memlom sa zidova
sve do trenutka kada
inje krene da se otapa i
prozor ne otme pogled;
Tad ponovo zatitra osmeh
nadom probuđen.

Tišina me vuče ka belim predelima
žurim da se sastanem sa tobom;
Neka to bude mesto iz nekog mog sveta
u kojem pričam sa svima kojih više nema
a sa tobom najradije.

Upriličih sastanak na granici umlja i bezumlja.

Ja bih ti se predstavila nemim glasom,
pokretom možda.
Kroz žubor potoka bi me razumeo
stojeći preda mnom
onako gord u svojoj tišini
iznikao iz zaborava.

Pod prstima osećam
sitne čestice srebra
što ti kosu injem krase.
Od nemoći posustala
da krenem
reči mi se gase.

Ti na odlasku gledaš na sat
ja merim preostalo vreme.

Tugo moja bela
u stih sam se tvoj uplela
pretvorivši se sva u misli tvoje.

Da me glođeš, oblačiš i svlačiš
u nedogled
vukući me u bele tišine
milujući dahom  moje praznine.

Ruke me tvoje nose
gde njišu se breze pod vetrom
i male se smrti užitku kratkom raduju.
Dok te čekam baš tu –
susretu sa rekom se nadam
da odneće sve ono sa sobom
zbog čega sad nisi
a trebao si biti još uvek tu.

Pesma objavljena u časopisu Svitak, Milijan Despotović, Požega 2018.

BOGOJAVLJENSKO JUTRO

Kroz smetove koračaš vođen snagom
koja se rađa iz tvoje samoće.

U mećavi zavejani glasovi;
Predaju se tišinama.

Možda sam baš ja noćas bila tvoja želja.
Možda se otvorilo nebo i pročitalo sve tajne

poslavši ti san.

Odzvanja ponoć skrivena u deliću odjeka
Možda se zakotrlja pahulja
i osvetli snežnu noć.

Tek sanjiva nada da negde postoji zapis o nama
čeka da te probudi.

Matirano nebo zatvara put -
možda sam ti želja samo za usput.

Hodaš zaleđenim predelima
zarobljen u smetovima,
toplina je jedini uzdah
koji se oteo tišini prizivajući snagu,
da zgrabi poslednji dah
I otme borbi strah.

Ta igra je poziv sumnji
da zapleše među nama
i zavrti još jedan krug.

Kovitlac u koji se pretvara vetar
podiže noć i vodi do svitanja
koje ti za osvetu nemoć sprema
i ranjenom ti sudi.

Ipak u svitanje osnažen krećeš;
Zora te snenog za mene budi.

Napisana na Bogojavljensku noć 2017. godine. Pesmu uglazbio Dejan Koluvija (gitara) 2020. godine.