III Ljubav u doba uspomena

LJUBAV U DOBA USPOMENA

Tražim jedno rame za zagrljaj,

Ono isto u koje sam zagnjurila glavu

sakrivši se od kiša.

Tažim one iste usne koje su čekale

da me poljube minut do četiri

dok je ulični svirač

tražio treći akord za bluz.

Ruke koje sam u neverici ispustila

kada smo se posle toga rastali

na uglu Francuske ulice

dok su se svađali

momak i devojka kao predzank

svih naših budućih izmaglica.

Tražim onaj dan kada smo zagrljeni ispod kišobrana

gledali odsjaj kapi na uličnoj svetiljci

i čekali tvoj brod.

I onaj isti poljubac da me vrati

izgubljenom vremenu

koje smo jedno bez drugog

učili živeti u doba uspomena.

Nagrada „Triptihon“ Književnog kluba umjetničkih duša iz Mrkonjić Grada, 2020. godine i objavljena na portalu Radio Gornji Grad iz Zagreba (Marijan Grakalić)

HALJINA ZELENE BOJE

(Dok te sanjam na pristaništu svih mojih čekanja)

Nekada davno...

Onda kada smo se sreli
mislim da sam nosila haljinu zelene boje
a sve u želji da odmoriš oči
na mojim grudima.

Nekada davno....
Onda kada smo se poljubili na brzinu,
nosila sam hajinu zelene boje,
sve u želji da zauvek ostaneš
na livadama mojih snova
i zaspiš na tim istim grudima...

A ja da ti pevam tiho
i da ta pesma bude zauvek naša molitva.

Ah ljubavi moja,
zar su oblaci beli
pomerili nebo da pošalje kišu?
Da izbrišu uspomene
s pločnika koji su nam svedočili...

Jednom, kada ću ponovo nositi
tu istu zelenu haljinu,
poljubićeš me kao na prvom sastanku
a ja ću proglasiti da to bude najsrećniji
dan u mom životu.

Ispričaću ti tada sve o mestu
na kome sam ispod kamena sakrila biser
i o jednom snu u kojem si mi oprostio
to što sam zelenu zamenila belom
sanjajući nas na pristaništima

svih mojih čekanja....

KAD POŽELIM PISMO

Kad poželim pismo mislima šapnem

da ti dojave čežnju.

Čarobnjak ima štapić, a ti prste...

Levom rukom, bliže srcu

ispiši još jedno u nizu,

pa mi pošalji najnežnije i

najljubavnije reči...

Možeš i u stihovima,

samo požuri....

Pisati možeš o bilo čemu...

Jer ti kada govoriš

o našoj ljubavi,

ceo svet postaje šareno polje.

Piši o vetru i brezama.

O vremenu i vestima.

O gradovima kojima si lutao.

O pozorišnoj predstavi koju režiraš.

O glavnoj glumici koja neprekidno

zaboravlja tekst

i o gladnom mačku koji kruži oko pozornice.

Slanini i čvarcima kojima ga hraniš.

O scenariju, o bilo čemu...

Piši o bilo čemu ali brzo mi piši,

jer ne zaboravi da čekam,

da čekam tvoje pismo kad ne dolaziš mi ti.

Piši mi o pticama i praškim krovovima,

o starim krovovima ispod kojih

ćemo se ljubiti.

O kišobranu za dvoje...

O toplom čaju i zagrljaju.

Samo kad stigne pismo

kojim ću ti javiti da me čekaš...

Želim baš tamo da me čekaš,

na mestu gde su vozovi i dalje plave boje

i grad miriše na zimu.

Udahnuću miris tvoje kose,

a ruke će nam se slučajno dotaći,

kao prsti čarobnjaka što

isplešće šal oko mojih ramena,

da ne bude mi hladno,

u noćima u kojima te kraj mene nema...

I zimski dan je kao godina dug,

a tramvaji crveni i dalje voze,

voze svoj poslednji krug...